Je li znanje roba?

Znanje je u kapitalizmu podjednako roba kao i zdravlje i kultura – dok god ima status proizvoda za tržište koji treba da proizvodi profit. Onda kada se organizuju na principu društvene solidarnosti kao neprofitne društvene delatnosti koje su besplatno dostupne svima i finansiraju se iz društvenih fondova formiranih solidarnim doprinosima – i znanje i zdravlje i kultura gube status robe. To nije stvar dobre ili loše volje buržoaske države da interveniše ili ne interveniše nego je tekovina radničke klasne borbe za poslednjih više od 100 godina (kao i javno penziono osiguranje). Divljačka „neoliberalna“ privatizacija sistema obrazovanja, zdravlja i kulture je nasrtaj na te radničke socijalne tekovine, pljačka društvenih fondova iz kojih se one finansiraju i njihovo ponovno pretvaranje u robe koje služe proizvodnji profita, a ne zadovoljavanju ljudskih potreba. 

No, uprkos tom ukidanju neposrednog robnog karaktera besplatnog obrazovanja, kulture i zdravlja, finansiranih iz javnih fondova na osnovi principa solidarnosti,  njihovi proizvodi se u globalnoj robnoj proizvodnji  ipak ponovo javljaju kao robe podčinjene proizvodnji profita na tržištu – ovaj put u formi dela cene radne snage zdravog i obrazovanog radnika, cene koja raste sa obrazovanošću i dobrim zdravljem radnika. Buržoaziji je u interesu da neprekidno obara tu cenu radne snage kao robe i da i obrazovanje, zdravlje i kulturu u potpunosti privatizuje i pretvori u robe. Radnicima je u interesu da odbrane besplatno obrazovanje, zdravlje i kulturu i dižu cenu svoje radne snage, pa time i svoj udeo u raspodeli ukupnog sruštvenog proizvoda. U sukobu između ta dva antagonistična klasna interesa ne odlučuju teorijski i doktrinarni argumenti, nego odnosi živih suprotstavljenih socijalnih i političkih snaga čiji su to interesi. 

Zbog toga parolu „Znanje nije roba“ ne treba posmatrati kao egzistencijalni sud koji konstatuje neko postojeće stanje nego kao revolucionarni zahtev za besplatnim obrazovanjem za sve. Bez besplatnog obrazovanja za sve nemoguća je ikakva ozbiljna demokratija jer su nemoguće jednake polazne šanse za sve članove društva.

Napisao: Pavluško Imširović