Proglas studentima!

Studenti vode dvostruki život – razapeti između svog sadašnjeg statusa i odvojene uloge u kojoj očekuju da će se jednog dana naći. Sadašnji status studenata je prosjački: 80% njih ima manja primanja od najslabije plaćenih radnika. Ali, za razliku od radnika, student još ima nadu, pa bez mnogo roptanja prihvata sve što mu se sruči na glavu. Pun snage i mladosti, osjeća da se može izboriti sa svakim problemom i da će kroz svega nekoliko godina za njega doći bolja vremena. Jednog dana kada diplomira, student očekuje dobro plaćeni posao – neznajući da na našim univerzitetima studiranje u prosjeku traje skoro 8 godina, da manje od petine studenata završi u roku, kao i da manje od pola onih koji se upišu uopšte i završe fakultet. Ipak, student vjeruje da će baš on biti taj koji će završiti fakultet, i to u roku. I šta onda?

Svi znamo da se zaposlenje traži najmanje godinu dana. „Kriza je i nema posla,“ kažu. „Nikome ne trebaju radnici bez iskustva,“ kažu. Zato će student prihvatiti da radi besplatno samo da bi „stekao neko iskustvo.“ Zato će se sam prijaviti da volontira. Volontiraće mjesecima, neki i mnogo duže, volontiraće makar i van struke. Volontiranje treba da nas nauči da naš rad zapravo ništa ne vrijedi, pa zato niko i neće da ga plati. Treba da budemo srećni ako neko uopšte i hoće da nas izrabljuje, makar i potpuno besplatno, kao robove ili u najboljem slučaju kao srednjovekovne šegrte. I zaista, studenti volonteri su srećni, puni optimizma, i to baš zato što voloniraju. Volotiranje je tako super, i prava zajebancija! Na samom početku našeg profesionalnog života treba da shvatimo da ništa ne znamo i da smo niko i ništa. Zato treba da stisnemo zube, klimamo glavom i istrpimo tih prvih nekoliko godina. Prije nego što napravimo prvi korak u životu, oni hoće da nas pretvore u beskičmenjake da bi mogli da nas cijeli život izrabljuju bez otpora. Oni studenti i studentkinje kojima je ostalo nešto dostojanstva radiće honorarne poslove ili bijedno plaćene poslove za koje fakultet uopšte i nije potreban, samo da bi zaradili koju marku, da bi se osjećali malo samostalnije. Pokušaće da nakon diplomiranja zaobiđu praksu i druge forme besplatnog rada i odmah da se zaposle. Možda im to i pođe za rukom. I šta onda?

Čak i ako uspijemo da se zaposlimo u struci, počećemo sa samog dna hijerarhijske ljestvice. Kažu da je to normalno. Onda je vjerovatno normalno i da radimo deset sati dnevno, ili da radimo i vikendom, ili da nam ne uplaćuju zdravstvenu zaštitu i penziono, ili da nas prijave samo sa srednjom školom, da naša riječ nema težinu, da se naše mišljenje ne poštuje, da oni iznad izvlače iz nas energiju, vrijeme, ideje – i da je to „normalno“. No dobro, kakvi god bili uslovi na poslu, radićemo i uz malo sreće dobijati platu svaki mjesec. Imaćemo više mogućnosti nego za vrijeme studija, ali uglavnom nećemo imati vremena da ih zaista ostvarimo. Veliki je to napredak – od studentskog života bez mogućnosti ka zaposlenom koji ima mogućnosti, ali nema život. Moći ćemo sebi da obezbijedimo mnoga sitna zadovoljstva, uvijek nešto keša u džepu, putovanje za slobodne dane, novu odjeću, izlaske, možda i da iznajmimo stan, kupimo auto. Da li je to taj Život o kome sada sanjaš – da životariš na dnu hijerarhijske ljestvice, radeći posao koji ubija inicijativu, guši interesovanja i ubacuje radnika u začarani krug praznih dana koji se ponavljaju u beskraj? Kakav je to život u kome sve vrijeme jurimo da osiguramo sebi osnovne potrebe, a nemamo uslova da se razvijamo i istražujemo svoje potencijale? Pogledajmo svoje roditelje, rođake i druge starije ljude. Živimo u društvu protraćenih života, neiskorišćenih talenata, ljudi kojima je slomljenja kičma i ubijena nada. Zar nemaš veće ambicije nego da ostaviš svoju mladost u nekoj firmi? Naravno, sada će bivši student ponovo početi da se nada. Nadaće se napredovanju u hijerarhiji, boljem radnom mjestu, većoj plati, uticajnijim položajima. Znaš li u kakvom sistemu živimo? Živimo u sistemu nepravde, otuđenja i izrabljivanja. Koliki je procenat onih koji upišu fakultet i zaista ostvare nešto, u skladu sa svojim nadama? Taj procenat je toliko mali da slobodno možeš smatrati da to nećeš biti ti. Zaluđeni spektaklom, stalno trčimo za novim šargarepama koje ispred nas postavlja kapitalistički sistem. Posle cijelog života trčanja za ovim ili onim šargarepama utrčaćeš samo u sopstveni grob.

Pored svega toga, student ležerno pristaje na bijedu svake vrste. Student je stoički rob – što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodnijim. Kada nam uništavaju obrazovanje bolonjskim procesom i stalnim pogoršavanjem uslova studiranja, veoma malo studenata digne svoj glas na značajan način. Zašto student nema volje da se bori za svoja prava? Zašto se student podsmijava svojim kolegama koje se bore da svima bude bolje? Onima koji upravljaju ovim društvom odgovara da omladina bude politički pasivna i orijentisana samo ka zadovoljenju svojih trenutnih prohtjeva. Cijeli život studenta uče kako da što manje razmišlja o stvarima koje su „previše ozbiljne za njega.“ Student se neozbiljno odnosi prema mnogim stvarima, a prije svega prema samome sebi. Zbog toga je tako neodgovoran kada treba da uradi nešto bitno za sebe. Student mora da shvati da linija manjeg otpora vodi u živo blato. Da bi bilo šta promenio u svijetu oko sebe, student prvo mora sebe da uzme za ozbiljno, da se ozbiljno odnosi prema svom životu, prema svojim razmišljanjima i svojim postupcima. Student će ovo morati da nauči sam, uprkos svima i uprkos svemu.

U međuvremenu, fakulteti sve više postaju privatne firme. Pored sve većih školarina, studentima se naplaćuju i najrazličitije takse, od prijave ispita do izdavanja diplome. Studenti dozvoljavaju da se oduzme pravo na obrazovanje ne samo njima nego i svim generacijama koje dolaze iza njih. Koliko će studenti iz manjih gradova morati da izdvajaju za smještaj i hranu, pored svih drugih plaćanja koje će pratiti školovanje? Jedina opcija će biti uzimanje kredita za školovanje koje bi plaćali studenti ili njihovi roditelji. Poznato je da radnik koji je pritisnut dugovima mora da čuva svoje radno mesto, da ćuti i ne buni se. Smišljeno se stvara obrazovni sistem koji će u velikoj meri spriječiti obrazovanje djece iz radničke klase. Obrazovanje će postati privilegija djece bogataša, dokazanih kriminalaca i ratnih profitera. Čak se i samo znanje sve više uprošćuje i degradira. Moderni ekonomski sistem zahtjeva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata, odnosno polupismenih tehničara nesposobnih za samostalno razmišljanje. Tako je univerzitet postao institucionalizovana organizacija Neznanja.

Kako studenti koriste svoje „slobodno“ vrijeme? Mnogi su otvoreno i sa radošću prihvatili potrošačko društvo i svoje dane troše na unaprijed pripremljene sadržaje, koji često ne zahtjevaju bilo kakvo korišćenje mozga. Upijaju sve što im se servira i dopuštaju da im masovna kultura oblikuje ponašanje, navike, razmišljanja i želje. Ponekad vole da vode „političke“ razgovore – isprazna naklapanja i besmislene polemike između rivalskih političkih partija koje se bave samo modifikovanjem sistema eksploatacije. Oni studenti koji bi željeli da sebe smatraju alternativnima uglavnom konzumiraju ostatke nekadašnjeg alternativnog mainstream-a, koji je bio loš i u vreme svog nastanka. Tako svoju bijedu oblikuju u „boemštinu.“ Neki misle da će prevariti sistem ako se uvale u neku nevladinu organizaciju. Smatraju da su jako alternativni, a zapravo su jedan od najbitnijh dijelova mašinerije koja reprodukuje vladajuću ideologiju i umrtvljuje svaki pokušaj stvarnog otpora. Oni se ponose svojim interesovanjima – čitaju popularne knjige i gledaju umjetničke filmove. Vole filozofiju, ali je ta filozofija uglavnom đubre. Neki se zanose odlaskom na Zapad. U svojim ružičastim snovima odlaze tamo gdje ima posla, budućnosti, nade, stabilnosti... Ima li? Pogledajmo vijesti i razmislimo malo bolje! Kriza će trajati bar deset godina. Nema budućnosti sa kapitalizmom.

Student je proizvod modernog društva i svoje ekstremno otuđenje on može da dovede u pitanje samo tako što će u pitanje dovesti sistem u cjelini. Mi smatramo da je neophodna korijenita društvena promjena: umjesto kapitalističkog sistema, zasnovanog na bjesomučnoj eksploataciji, sveprisutnoj kontroli, otuđenju i neprekidnom takmičenju želimo da izgradimo novo društvo – društvo u kome neće biti eksploatisanih, gladnih, diskriminisanih, nezaposlenih.

Inicijativa za studentski sindikat okuplja studente i profesore ujedinjene u zajedničkoj borbi. Borimo se za besplatno, svima dostupno i slobodno obrazovanje, za emancipatorsku kulturu i slobodu umjetničkog eksperimenta. Borimo se za društvo u kojem će naučna dostignuća koristiti opštem napretku, a ne profitu, za društvo zasnovano na solidarnosti, u kome će ljudi imati neposrednu kontrolu nad svojim životima, u kome će proizvodnja i distribucija dobara biti zasnovane na stvarnim ljudskim potrebama – samopoštovanju i samoostvarenju.

Budi čovjek. Pridruži se našoj borbi.

(Adaptacija proglasa Sindikata obrazovanja ASI, Beograd.)

Inicijativa za studentski sindikat 
studentski.sindikat@gmail.com

Je li znanje roba?

Znanje je u kapitalizmu podjednako roba kao i zdravlje i kultura – dok god ima status proizvoda za tržište koji treba da proizvodi profit. Onda kada se organizuju na principu društvene solidarnosti kao neprofitne društvene delatnosti koje su besplatno dostupne svima i finansiraju se iz društvenih fondova formiranih solidarnim doprinosima – i znanje i zdravlje i kultura gube status robe. To nije stvar dobre ili loše volje buržoaske države da interveniše ili ne interveniše nego je tekovina radničke klasne borbe za poslednjih više od 100 godina (kao i javno penziono osiguranje). Divljačka „neoliberalna“ privatizacija sistema obrazovanja, zdravlja i kulture je nasrtaj na te radničke socijalne tekovine, pljačka društvenih fondova iz kojih se one finansiraju i njihovo ponovno pretvaranje u robe koje služe proizvodnji profita, a ne zadovoljavanju ljudskih potreba. 

No, uprkos tom ukidanju neposrednog robnog karaktera besplatnog obrazovanja, kulture i zdravlja, finansiranih iz javnih fondova na osnovi principa solidarnosti,  njihovi proizvodi se u globalnoj robnoj proizvodnji  ipak ponovo javljaju kao robe podčinjene proizvodnji profita na tržištu – ovaj put u formi dela cene radne snage zdravog i obrazovanog radnika, cene koja raste sa obrazovanošću i dobrim zdravljem radnika. Buržoaziji je u interesu da neprekidno obara tu cenu radne snage kao robe i da i obrazovanje, zdravlje i kulturu u potpunosti privatizuje i pretvori u robe. Radnicima je u interesu da odbrane besplatno obrazovanje, zdravlje i kulturu i dižu cenu svoje radne snage, pa time i svoj udeo u raspodeli ukupnog sruštvenog proizvoda. U sukobu između ta dva antagonistična klasna interesa ne odlučuju teorijski i doktrinarni argumenti, nego odnosi živih suprotstavljenih socijalnih i političkih snaga čiji su to interesi. 

Zbog toga parolu „Znanje nije roba“ ne treba posmatrati kao egzistencijalni sud koji konstatuje neko postojeće stanje nego kao revolucionarni zahtev za besplatnim obrazovanjem za sve. Bez besplatnog obrazovanja za sve nemoguća je ikakva ozbiljna demokratija jer su nemoguće jednake polazne šanse za sve članove društva.

Napisao: Pavluško Imširović